Drugi o Megi

Prisutnost i/ili odsutnost    

Oni koji prate rad Margarete Jelić već deset godina prate i doživljaje glavne junakinje njenih crtanih filmova, Marte. Poslednji put kada smo je videli, u filmu Četiri priče o nama,  Marta je pokušavala da se snađe u svetu koji nudi previše izbora. Sada, kada je ponovo srećemo u filmu Prisustvo i/ili odsustvo, izgleda da je Marta svoje najsmelije snove smestila u bezbedni prostor fikcije, i odabrala manje ekstravagantni životni stil. Ona je mama jedne male devojčice, sa svim obavezama, odgovornostima i radostima koje to donosi.  Dok obavlja svoje svakodnevne poslove, u jednom tmurnom kišnom danu, male stvari koje vidi prizivaju slike nekih dalekih mesta, romantičnih događaja, odsutnih osoba. Verujem da nije teško identifikovati se sa Martom, svakome od nas se ovo dogodi bar jednom u toku dana. Ti dragoceni mali uvidi mogu da nas obraduju ili rastuže, ali nam uvek pokažu da je ono što nas okružuje i što doživljavamo kao realnost mnogo  rastegljivije i fleksibilnije nego što na prvi pogled izgleda.   Margareta Jelić ume savršeno da predstavi taj gotovo neuhvatljivi trenutak koji nam se svima dogadja, a da najčešće ne stignemo ni da ga registrujemo, trenutak kada  pogled na neki običan, svakodnevni prizor probudi  uspomenu na neki davni događaj ili nas podseti na plan od kojeg smo odavno odustali, na neku veliku želju koje se danas jedva sećamo. Margareta to čini sa mnogo nežnosti, topline i smisla za humor,  malo sete i taman dovoljno univerzalnih simbola da svako može da se identifikuje sa njenom junakinjom. Marta je odabrala jedan životni stil, ona više nije devojka pred kojom je bezbroj izbora. Mi ne znamo da li su slike koje Marta vidi uspomene, ocekivanja ili samo maštanja, ali to nije ni važno.Ono što jeste bitno je da naši životni izbori uvek ostavljaju prostor za preispitivanja i zamišljanja drugačijih scenarija, ali i za savim novu avanturu o kojoj nismo ni sanjali.         

Marina Martić

Prošlost se nekako uvek smesti u piranezijevski nepregledan, ‘istorijski’ lavirint-ruinu, konstruisan od maglina zaborava, kao i od interpretacija prošlih događaja već prema perspektivi aktuelnog momenta. Ako ‘istorija’ treba da predstavlja stabilno i tvrdo kolektivno sećanje, proizvedeno za potrebe određenog društva, onda ‘memorija’ predstavlja onu meku i promenljivu, ‘nesigurnu’ varijantu sećanja/zaborava kako određene društvene grupe, tako i onu najintimniju, svakog od nas pojedinačno. Memorija pojednica predstavlja najspecifičniji, neponovljivi, nesvodivi, visoko sofisticirani i individualizovan ‘istorijski’ tekst, u kome se Istorija, Memorija, etnička, rasna, verska, rodna, društvena, klasna i svaka druga pripadnost prepliću, razgrađujući bilo kakva uopštavanja, vraćajući ih domenu konkretnih iskustava, mnogostruke realnosti, odnosno samom životu. Marc Auge je na jednom mestu napisao da je prostor nužan okvir za sećanje i da, ako se desi da nas pamćenje izda, to je samo zato što uspomene izlaze iz svog prostornog okvira. Ako uzmemo da je i potisnuto ‘neverna uspomena’, uspomena čiji je prostorni okvir uništen, onda bi povratak potisnutog podrazumevao i rekonstrukciju nestalog prostornog okvira, sa namerom da se ‘ponovo oseti (ono) što nedostaje’. Instalacije Zorice Vasić i Margarete Stanojlović (re)konstruišu prostore detinjstva ovih umetnica...  ...U drugom slučaju, ‘traganje za izgubljenim vremenom’ inicirano je prilikom koju svaka majka/roditelj dobije sa rođenjem deteta, a to je prepoznavanje (mogućih) sopstvenih ‘prvih koraka’ u saznavanju sveta, upravo percepiranjem svih onih načina na koje dete savlađuje, interpretira, organizuje svoj prostor. Instalacija dovodi u vezu  dva prostorna okvira: aktuelni, Teodorin, i prošli, Margaretin. Drugim rečima, u prostor koji formira detetov prezent upisuje se/ispisuje se prostor sopstvenog (pluskvam) perfekta. Instalacija dovodi u istu ravan sećanje na daleki osećaj bezbrižnosti, ideju o nevinosti, iluziju o neposredovanom savladavanju realnosti, kao i svest o aktuelnom nizu konvencionalizovanih odnosa koji proizvode svakidašnje realno. Zašto smo uopšte opsednuti pretraživanjem prošlosti? Verovatno zato što nam missing parts neprekidno podmeću nogu. 

Jasmina Čubrilo (izvod iz predgovora kataloga izložbe u Galeriji Zvono)