SR/ENG

Facebook

Geometrijska perspektiva vs. metamorfoza

01.01.1970

Geometrijska perspektiva vs. anamorfoza

 

Geometrijska perspektiva, ona koju poznajemo još iz perioda Renesanse u relaciji je sa institucijom kartezijanskog subjekta gde je on sam jedna vrsta geometrijske tačke, tačnije tačka perspektive iz koje posmatramo i merimo svet.

Lakan nam u Četiri fundamentalna koncepta psihoanalize ukazuje na Dideroa (Diderot) i njegovo  Lettre sur les aveugles a l'usage de ceux qui voient (Pismo Slepca na upotrebu onima koji vide) koje pokazuje da je geometrijska perspektiva, odnosno geometrijski način viđenja potpuno podložan rekonstrukciji zajedno sa svojim zamišljenim delovima kao što je na primer virtuelni prostor ogledala. Dakle, slepi čovek može potpuno da zamisli i rekonstruiše prostor koji je opisan geometrijskom perspektivom.

To dokazuje da je geometrijska perspektiva mapiranje prostora, a ne njegovo viđenje. Dioptrija je kod Dekarta opisana kao vezana radnja dve vizirne linije tako da geometrijska dimenzija ne iscrpljuje sve ono što nam vizuelno polje kao takvo nudi.[1]

Direr (Durer) je prvi izmislio aparat za perspektivu - «lucinda» - koji je projektovao perspektivno korektnu sliku. U slučaju obrnutog korišćenja aparata ne bi se dobila restaurirana slika sveta koji se nalazi sa druge strane aparata već distorzirana slika tog sveta.

Lakan smatra da se distorzija nalazi u korenu svih paranoičnih dvosmislenosti kao i u likovnim predstavama od Arčimboldija (Arcimboldi) do Salvadora Dalija (Salvador Dali). Na taj način anamorfoza je imanentna geometrijskoj perspektivi i kao i sama perspektiva nema ništa zajedničko sa gledanjem.

Geometrijska  perspektiva koja se ne oslanja na viđenje već na stroge i linearne redukcije viđenja Lakana podseća na penis u erekciji, tačnije na ono što nadomešćuje nedostatak falusa u majčinom Imaginarnom.[2]

Nasuprot geometrijskoj perspektivi Lakan postavlja optičku anamorfozu koja po optičkim zakonima podrazumeva unakaženo nacrtanu sliku nekog predmeta ali koji izgleda kako treba da izgleda kada se gleda sa izvesne tačke.[3] U anamorfnoj slici falični pogled koji dominira u kartezijanskom skopijskom režimu zamenjen je drugačijim pogledom. Ovakav distortirani pogled može se povezati sa Simboličnim poretkom u kome je subjekt decentriran, podeljen i suočen sa svojom nepotpunošću.[4]  Anamorfna slika čini vidljivim poništeni subjekt, odnosno otelovljenje kastracije u slici minus-phi i za razliku od slike (image) faličnog oka kartezijanskog subjekta, anamorfna slika se nalazi u depersonalizovanom, difuznom pogledu. Drugim rečima, kartezijanski subjekt želi spekulativno mnoštvo i faličnu celost i veruje da ih može naći u svom odrazu u ogledalu dok je pogled objektivni drugi.

Ovo Lakanovo predavanje o anamorfozi i geometrijskoj perspektivi moglo bi da se primeni na film Džulijana Šnabela (Julian Schnabel) iz 2007. godine - The Diving Bell and the Butterfly (Ronilačko zvono i leptir).

Džulijan Šnabel jedan je od vodećih američkih postmodernih, tačnije neo-ekspresionističkih slikara osamdesetih godina dvadesetog veka. Rođen je 1951. godine u Bruklinu (Brooklyn), studirao je na univerzitetu u Hjustonu (Houston) gde je i počeo svoju slikarsku karijeru 1975. godine izložbom u Muzeju savremene umetnosti u Hjustonu. Šnabelova karijera filmskog režisera počela je 1996. godine filmom Basquiat o životu umetnika Žan Mišela Baskijata (Jean-Michel Basquiat).

Ronilačko zvono i leptir jeste film rađen po istoimenoj knjizi, memoarima Žana Dominika Bobija (Jean Dominique Bauby), urednika francuskog modnog časopisa i čoveka koji je doživeo šlog koji je prouzrokovao paralizu celog tela sem jednog kapka.[5]

Radnja filma počinje buđenjem iz kome Bobija koji se nalazi u bolnici u Berku, u Francuskoj i njegovim saznanjem da je njegova bolest veoma retka i da je on potpuno fizički paralizovan dok je mentalno potpuno zdrav. Govorni terapeut i fizioterapeut pomažu Bobiju da bude koliko je to moguće funkcionalan i posle određenog broja terapija Bobi se odlučuje da napiše knjigu uz pomoć tehnike svog govornog terapeuta. Tehnika je sledeća: govorni terapeut ponavlja slova azbuke određenim redom i kada naiđe slovo koje pacijent želi da kaže on treptajem oka (koje je jedini deo tela koji Bobi može da pokreće) daje znak. Ovaj komplikovani način komunikacije omogućuje Bobiju da napiše roman koji postaje svetski bestseler.

Kakva je veza između ovog filma-istinitog događaja i geometrijske i anamorfne slike?

Telo Žana Dominika Bobija potpuno je paralizovano i iskrivljeno kao da je podvrgnuto distorziji, anamorfozi. On ima samo jedan «zdrav» organ na celom telu - levo oko - i  koristi ga ne samo za gledanje već i za pisanje. Njegovo oko sada postaje organ govora, organ jedine komunikacije sa svetom. Kakva se simbolika ovde može izvesti?

Već sam ranije u tekstu pomenula da se distortirani pogled može povezati sa Simboličnim poretkom koji je faza nakon Imaginarne faze i koji podrazumeva uvođenje jezika, odnosno ozdravljenje narcističkog subjekta njegovom podeljenošću i prihvatanjem reči Oca.

Dakle, Bobi, čovek koji je imao karijeru urednika modnog časopisa, karijeru baziranu na gledanju i vizuelnom sada koristi svoje oko za pisanje, za komunikaciju rečima. Suočen sa tragedijom deformacije i distorzije svog tela, koje vidi ponekad kao odraz u staklu prozora bolnice, on želi da umre, da ne postoji više. On je za svoje bližnje, za svoju porodicu i prijatelje i dalje Bobi i oni, iako užasnuti njegovim izgledom, ohrabruju ga da ne klone duhom, da nastavi da se bori i da živi. Posle ove prve faze suočavanja sa svojim odrazom u ogledalu i svojom potpunom anamorfozom, Bobi, ohrabren svojim prijateljima odlučuje da napiše knjigu.

Da li je to pogled drugih koji ga motiviše da mu se prilagodi i da učini ono što se očekivalo od njega i pre bolesti, da napiše knjigu? Subjekt kada izlazi iz svoje narcističke faze i ulazi u sledeću fazu zrelog, podeljenog Subjekta koji prihvata svoju nedovoljnost, u fazu Simboličkog poretka i jezika. Bobi, urednik modnog časopisa ne koristi više svoje oko kao geometrijsku tačku, kao monokularno oko kartezijanskog viđenja, već kao sredstvo za komunikaciju rečima. I to je sada ono oko o kome govori Lakan u Četiri fundamentalna koncepta psihoanalize, oko koje nije više izvor perspektive, centar iz koga merimo svet već drugačije oko, oko poništenog subjekta.

Šnabel u filmu Ronilačko zvono i leptir radom kamere pokazuje potpuno drugačiji ugao gledanja na stvarnost. U početku su to kadrovi sa nejasnom slikom dok se junak filma budi iz kome, a kasnije u filmu su to fragmentirani kadrovi u kojima nemamo «objektivni» ugao gledanja na stvarnost već pomereni, fragmentirani pogled na svet Žana Dominika. Njegova percepcija je fragmentarna, u početku filma nam to smeta, ne dopušta nam da percepiramo prostor onako kako smo navikli, već upornim, «pomerenim» kadrom Šnabel nam sugeriše da nešto nije u redu i uspeva da stvori kod publike osećaj mučnine i ograničenosti koji i sam Bobi ima. Ipak postoji jedan svet koji Bobiju daje osećaj slobode i olakšava mu užasno i skučeno stanje njegove percepcije, a to je svet snova i mašte. U tom svetu on se oseća kao ronilac i kao leptir. Da li je to isti leptir koga sanja Koang-cu i koji mu pomaže da se oseća slobodnim? U budnom stanju Bobi je zarobljen u svom paralizovanom i iskrivljenom telu i mora da ostane živ jer drugi to od njega očekuju. Mreža njihove želje da napiše knjigu održava ga u svetu i ne dopušta mu da kao leptir odleti u svet snova.

Bobi završava knjigu uz pomoć ove veoma originalne i naporne tehnike i sačekavši odgovore kritike deset dana nakon objavljivanja knjige umire.

 

(Odlomak iz knjige Fragmentirani pogled Margarete Jelić)



[1] Isto, 87.

[2] Martin Jay, Downcast Eyes, University of California Press, 1993, 363.

[3] Milan Vujaklija, Leksikon, Prosveta, Beograd, 1980, 44.

[4] Martin Jay, Downcast Eyes, University of California Press, 1993, 363.

[5] Julian Schnabel (director), The Diving Bell and the Butterfly, [film] 120 min, Miramax Films, USA, 2007.

Copyright 2011 Margareta Jelić. All rights reserved
website design: ICON, developed by WebFactory